На данашњи дан, Дан усековања главе светог Јована, рођен је Патријарх српски Павле (световно име Гојко Стојчевић). Патријарх Павле је био 44. врховни поглавар Српске православне цркве. Скроман, мудар, брижан, пун разумевања за ново доба пуно искушења, брзо се настанио у срцима милиона верника који су га волели и назвали га "Живи светац".
Том приликом, издвајамо вам неколико занимљивости које је Снежана Милковић, унука патријарха Павла, написала у својој књизи
"Мој деда патријарх Павле" …
Када је на Дан усековања главе светог Јована, 11. септембра 2008., напунио 94 године, пошто је то постан дан, одлучих да однесем на клинику један мали постан колач и послужим дежурне сестре и оца Методија (сада игуман Цетињског манастира) који је на смену са оцем Давидом (сада његово преосвештенство епископ крушевачки) проводио дане и ноћи поред дединог кревета.
Знала сам да рођендан не смем ни да поменем пред дедом, те му пожелех добро здравље, јер у православној вери славе се само три рођендана: Божић, рођендан Господа Исуса Христа, Мала госпојина, рођендан Пресвете Богородице и Ивањдан, рођендан светог Јована. То што рођендан не славимо не значи да треба да се правимо као да не постоји и да не знамо да смо за једну годину старији. Кад је деда Попа напунио деведесет година, рекао ми је: "Знаш ли да сам пре неколико дана напунио деведесет, то је много и кад се броји, сад је време да се уозбиљим." Сетих се тога и помислих - колико треба да се уозбиљи са 94.
Седео је у фотељи затворених очију и ћутао, док смо ми ћаскали. Отац Методије ме упита да ли бих желела да пробам мало манастирске ракије коју је донео неко ко је долазио у посету. Рекох да хоћу, али заиста само мало.
Као и увек кад одлазим, прођох деда Попи и рекох: "Деда Попи, благослови ме да пођем."
На то он рече: "Бог те благословио и бистро до куће!"
Насмејасмо се јер смо знали какву то поруку носи, као и то да је он све време пратио са разумевањем наше разговоре.
"... КАНДИЛА МОРАЈУ БИТИ УПАЉЕНА..."
Једном приликом, долазим у договорено време и прво се јављам портиру који каже да је Патријарх ту негде на мердевинама, мења сијалице - скида оне од 60 вати, а ставља од 40 јер троше мање струје. У послеподневним сатима ходник који води од улаза ка унутрашњости није претерано осветљен. Деда попа се тихо појављује из таме и позива ме да уђемо у лифт. Лифт је старински, врата чине шипке од ливеног гвожђа, као у старим црно-белим филмовима. Улазимо, притиска дугме другог спрата, али лифт неће да крене, врата немају контакт. Сагиње се, а затим чучи и покушава да открије где је квар. Осмелим се и кажем: "Чуди ме да ти то ниси већ поправио!" Схвата моју алузију и каже: "Имаш ти право!" Док у џепу мантије тражи кључ да откључа врата стана, прича: "Док сам још био у Призрену, дође ми неки гост, па кад ме није нашао, упита где је владика. Рекоше му да ћу убрзо доћи и да у цркви палим кандила. Зачуђен одговором гост упита зашто владика пали кандила. Одговорише му да је владика рекао да кандила морају бити упаљена, али није рекао ко да их пали!"
О ПОШТОВАЊУ ПРИНЦИПА
... Деда Павле је почињао и завршавао ручак корицом хлеба. Тањир, и онај од колача,
врло пажљиво би обрисао хлебом, а онда уредно покупио мрвице око тањира, до
последње, јер каже да принцип небацања хране мора да се поштује, као и сви усвојени
принципи, до краја.
Ипак, то није тако једноставно како се чини и, да не би остало нејасно и
недоречено, каже да нам је Господ дао разум да проценимо када би се могло десити да
слепо и дословно поштовање неког принципа може да нас доведе до кршења другог
исто тако важног.
Присећа се како је за време рата са једном групом избеглица пешке ишао кроз
неко село. Из једне куће види их домаћица и позове да свакоме да по комад врућег, тек
печеног белог хлеба, што беше реткост у тим приликама. Сви поједоше своје комаде
одмах, а деда Попа одлучи да део остави за касније. Стави га у торбу и настави пут.
Кад је огладнео, извади хлеб и изненади се непријатно. Хлеб се укиселио и постао
лепљив. Појео је само део корице, а средину је морао да баци.
Јасно је да је ово само илустрација на врло једноставном примеру и да је
суштина много сложенија и дубља када је у питању наше понашање према ближњима,
а најсложеније када се ради о поштовању Божијих заповести. Сваки хришћанин је
дужан да у потпуности испуњава заповести дате у Светом писму и канонима Цркве
(акривија), али у животу настају прилике и околности када се строгост и тачност
канонских прописа не може применити, па се дозвољава њихово ублажавање
(икономија).
Анегдота о светом Сави коју је волео да прича патријарх Павле.
(Или прича о похлепи)
... Затекне ноћ светог Саву у кући неког сиромашног сељака и домаћин му понуди да
преноћи у његовом скромном дому. Желећи да га што боље угости, донесе сламу и
направи лежај одмах поред огњишта. Вркне варница, запали сламу и сељакова трошна
кућа изгори. Светом Сави би жао, те учини да се створи кућа и већа и лепша. Опрости
се од домаћина и на одласку му рече да, кад год му нешто буде потребно, дође на
оближње брдо, позове га и затражи. Убрзо дође сељак на брдо и рече светом Сави:
"Дао си ми лепу кућу, али дај ми и земљу око куће да могу да је обрађујем." Учини му
свети Сава, али убрзо он дође и затражи кола и коња. Кад се обогатио, закључи да уз
богатство иде и власт и углед те затражи од светог Саве да га постави на неко
руководеће место у селу. Затим затражи да његова жена буде лепша јер му таква
пристаје. Много пута је сељак одлазио на брдо, а свети Сава испуњавао његове жеље.
Једног дана жена му рече: "Што да се ти стално пењеш на брдо? Иди и реци светом
Сави нека он дође овде!" Сељак тако и учини, али кад се вратио кући затече ону стару
трошну кућицу, све друго беше нестало.
Песму о патријарху Павлу у извођењу Србских православних појаца можете послушати на овом линку.