Објављено: 28.03.2024

Бранко Радичевић је већ својим првим песмама стекао епитет песника младости и оптимизма. Овај лиричар, идеалиста и родољуб, чији је живот прерано окончан, оставио је вечити траг у српској књижевности, како својим делом, тако и радом на увођењу народног језика у књижевност. Савременик, сарадник и пријатељ Вука С. Караџића један је од духовних великана који су својим залагањем допринели победи Вукових идеја и реформе. 

Бранко је рођен 28. марта 1824. године у Славонском Броду, а отишао је са овог света у 29. години живота у Бечу. Крштено име било му је Алексије (грч. Alexsios – онај који брани), али у Бечу је посрбио име и променио га у Бранко. Школовао се у Сремским Карловцима и Темишвару. Потом одлази на студије права у Беч, где и почињу његове књижевне, али и животне битке. Овај латински ђак, школујући се на латинском и немачком језику ( у гимназији у Сремским Карловцима српски се предавао тек након револуције 1848 – 1849. године) своју жељу да ствара на  матерњем језику оствариће у потпуности  након познанства са Вуком и у духу његових идеја о народном препороду и реформи језика почиње да пише по узору на народну књижевност. Народна поезија имала је утицај у избору мотива, у изразу, а нарочито у начину на који гради стих, док је тематика савремена и у духу европског романтизма. Бранкова прва збирка песама, посвећена српској омладини, штампана је на народном језику Вуковом реформисаном ћирилицом а објављена је 1847. године, која се сматра и годином победе Вукових начела. У овој збирци, међу песмама налази се и „Девојка на студенцу“ (прва песма на српском језику објављена  у Темишвару 1843. године) „Путник на уранку“, “Пут” и „Ђачки растанак“, Бранкова најпознатија поема која чува сећање на безбрижне ђачке дане у Сремским Карловцима, али и жељу да ту буде и сахрањен. 

Збирка је у Београду првобитно била забрањена и имала је негативне критике, између осталог и због поеме “Пут” у којој је на алегоријско - сатиричан начин критиковао противнике Вукове реформе језика.

У време револуције 1848—1849. године  напустио је Беч са намером да буде ближе револуционарним дешавањима. Боравио је у Загребу, Сремској Митровици, Земуну и Сремским Карловцима, који су постали центар српског покрета, а одлазио је и у Београд где се дружио са српском омладином, одакле је био протеран због сумње да је учествовао у побуни лицејских ђака.  У Беч се вратио као штићеник кнеза Михаила, који се у то време налазио у емиграцији. 

Сенка пада на Бранков живот 1851. године, када је сазнао да болује од тешке и неизлечиве туберкулозе. Неспреман да се помири са смрћу, која ће га убрзо сустићи прекида студије права и уписује медицину, у нади да ће пронаћи лек.  Исте године објављена је друга збирка песама, посвећена кнезу Михаилу који се старао о његовом лечењу. У овом периоду настала је једна од најтужнијих песама у нашој књижевности „Кад млидија умрети“ у којој је песник исказује предосећај краја свог живота.

1853. године Бранко је смештен у бечку болницу. Преминуо је 1. јула исте године и сахрањен је на бечком гробљу. 

Током наредних двадесет пет година о Бранку се није говорило. У илустрованом календару „Орао“ 1877. године објављен је чланак  Вукове ћерке Мине, коју је Бранко потајно волео и којој је посветио песму “Певам дању, певам ноћу”, у којем излаже своја сећања на Бранка и тренутак настанка ове песме -  на прослави Бадњег дана 1849. када јој је Бранко, у моменту, у споменару исписао стихове. 

                                                                                                                                                               Цртеж Минe Караџић 

                                                                                                                 

Чланак је подстакао интересовање за Бранка и покренута је иницијатива за пренос његових посмртних остатака у Србију. Након неколико покушаја,  у јуну 1883. године,на тридесету годишњицу смрти, његов ковчег свечано је пренесен на Стражилово, а две године касније подигнут му је споменик у облику пирамиде израђен од камена са Фрушке горе, Динаре, Клека, Ловћена, Пљешевице, Вршачког брега, Велебита и Авале. У подножју споменика налази се надгробна плоча пренесена из Беча са стиховима који најверније одсликавају карактер, дух и живот овог поете:

 „Много хтео, много започео, 

Час умрли, њега је омео!“

 

Написала:
Јелена Богдановић
професор српског језика и књижевности