Веровање и представе о својој зависности од добрих и злих митских бића и божанстава, наши преци су пројектовали кроз обичаје са утврђеним системом ритуалних магијских радњи. Сматрали су да ће тако одагнати зле силе и стећи наклоност добрих, да ће себи, свом селу и домаћинству обезбедити срећан и берићетан живот.
Прастаро је веровање да се разна божанства, као више силе, могу умилостивити или им се изрећи захвалност приношењем крвне жртве. Најчешћа крвна жртва била је јагње и овај обред је познат у обичајној пракси нашег народа. Жртве су приношене у одређеним данима током целе године код светилишта или освешених места: дрвећа, записа, камена...
Више но ма који пролећни празник, Ђурђевдан је сачувао доста веровања и обичаја који магијским путем треба да осигурају напредак, плодност стоке и поља, здравље и срећу међу људима. Празник започиње најчешће дан раније првом мужом оваца (премлаз или музигруда) – тада се музе овца која се те године први пут ојагњила и од тог млека се подсирује млади сир у „велије“.
Изјутра на „музигруду“ иде се у цвеће – цвеће се бере са жељом да се снага младог биља (пролећа и природе) пренесе на људе, стоку и усеве. Цвеће беру девојке и момци, а бере се здравац, јоргован, млеч, ђурђевак итд. Када се набере здравац и друго цвеће, девојке оду до реке и тамо се плету венци. Док су се плели венци обично се певало. Када увију венце, девојке се враћају кући низ реку и обично се прскају и потапају у реку.
На другој страни, док се бере цвеће, у кући се месио „шупљи колач“ за премлаз и правила „поворка“ (врпца) од црвене и беле вуне. На њу се нанижу: „колца“ (колути) исечена од корена траве дебељаче, по три струка белог лука, коприве, селина и здравца. Уз овај вечић и кравајче спремало се за котао: сирово јаје или перашка, брдило, чешаљ, прстен (обично сребрни). Све се то носило на појату где су биле овце. Обично се користио улаз у тор, изнад чије капије се савије лук од младог шибља врбе. Испод тог лука ископа се у земљи рупа у коју се стави јаје (црвена перашка), кравајче и со, а преко тога котлић или бакрач са венцем и шупљим хлебом. На премлаз се изведе, испод лука, овца која се прва ојагњила, стави јој се око врата венац од здравца и пркеко котлића помузе. Затим се све скине са котла да би се и остале овце помузле. После муже кравајче и јаје се ваде из рупе и закопавају у мравињак да се овце множе као мрави. Цвеће се баца у Тимок уз речи: „Речице, речице, теби цветак, мени здравље“. Венац са котла се баца у вир или ваду, са циљем да овце дају доста млека. После муже гледа се испод котла да би се пронашао неки инсект или глиста да би година била берићетна. Хлеб се поједе за ручак тако да он има карактер жртве.
До Ђурђевдана се није јело јагње, већ је тог дана свака кућа први пут у години ритуално клала јагње звано „ђурђилче“.
Кад домаћин коље јагње, стави му вечи,ћ око врата, упали свећу на десном рогу и да мало соли да полиже. Затим се прекрсти, три пута окади и каже: „Не кољем те ја, него Ђурђовдан“.
Жртвовање се обично обављало поред воде и настојало се да крв не падне на земљу. Том крвљу, која се сматрала лековитом, женска деца су се међусобно мазала по образима и челу да буду здрава. Остатак крви, заједно са кравајчетом и цвећем и здравцем, дробили су се са јармом за стоку - овај део се односи на свако домаћинство али и за колективно жртвовање се ради исто.
У селу Вртовац сачуван је и обичај колективне сеоске жртве, коју народ назив молитва. Молитва је јагње које се жртвује у име села, поред „ђурђилчета“ које коље свака кућа. Ђурђевданска молитва садржи карактеристичан сегмент из праксе приношења колективне жртве. Домаћин (колачар) коље заветну молитву испред каменог крста – оброка, у ћелији-капелици посвећеној Св. Ђорђу, на месту званом Калават. Жртва се приноси тако што крв јагњета треба да попрска жртвеник, односно камени крст и здравац. Специфичност ритуала је у томе што је на овом каменом крсту, испред кога се изводи ритуално приношење жртве молитве, рељефно приказан лик древног прехришћанског божанства “Трачког коњаника” (који се изједначава са словенским божанством Триглавом/Тројаном) кога је, од времена примања хришћанства, код Срба заменио лик св. Ђорђа.
Молитва се наставља литијом - обредна поворка ишла је само око „ћелије“ (капелице), у којој је жртвовано јагње.
Сваке године бира се домаћин колачар који приноси жртву, молитву и надаље се стара о религијском садржају овог обичаја. За овај пролећни празник припрема се славски колач, који у свакој кући обредно ломе домаћин славе и свештеник или најстарији гост, а у капелици, ћелији за празновање колач ломе домаћин колачар заветне славе и планинка.
Освећењем сира, резањем славског колача, кићењем венцем од цвећа “планинке”, жене која представља дух природе и сматра се чуварем прераде млека и примањем славе завршавају се ђурђевдански обичаји.
Подстакнут овако очуваном старом ритуалном праксом, Завичајни музеј је 2000. године, уз подршку Скупштине општине Књажевац и многобројних сарадника из локалне средине. установио туристичко-културну и привредну манифестацију „Ђурђевдански сусрети – Молива под Миџором“, која се и до данашњих дана организује на Ђурђевдан у селима Вртовац и Балта Бериловац на Старој планини.
Циљ овог фестивала (манифестације) је да се будућим генерацијама пренесу очувани обичаји, веровања, знања и вештине, народне песме и игре, традиционална јела (пре свих старо сточарско јело белмуж - једно од јела карактеристичних за ову област, уписано је у Национални регистар нематеријалног културог наслеђа Србије.), али и да се истовремено подигне свест јавности о значају нематеријалног културног наслеђа у развоју ових локалних заједница.
Јелена Куртић,
виши кустос етнолог
Завичајни музеј Књажевац