Објављено: 28.04.2024

Жена Деспота Угљеше Мрњавчевића, деспотица Јелена, касније монахиња Јефимија (око 1349 – око 1405) прва је српска песникиња. Била је угледног порекла и врло образована жена за то време; знала је грчки и кретала се у кругу византијске и српске властеле; „у многим речима и стварима будући најмудрија“ (Константин Филозоф, Житије деспота Стефана Лазаревића). Након Маричке битке 1371. године и погибије свог мужа, као рођака кнегиње Милице, прелази на двор кнеза Лазара који ју је веома уважавао и помогао јој у најтежим тренуцима. 

Између 1368. и 1371. године, погођена породичном трагедијом (губитак детeта) написала је прве стихове на полеђини двоструке иконице која се чува у ризници манастира Хиландар, а коју је њеном сину даривао на крштењу серски митрополит Теодосије.  Туга за јединчетом – њен први запис испуњен топлином, метеринском нежношћу и болом за умрлим сином. 

Након Косовског боја и погибије кнеза Лазара, остаје са кнегињом Милицом с којом дели сву патњу и бол, утиче на одгој њене деце, помаже јој у државничким пословима и, како је и сама Милица говорила, била јој је у тим данима стуб и помоћ. Када се кнегиња Милица замонашила у својој задужбини манастиру Љубостињи, са собом је повела и Јелену која ће се такође замонашити и постати Јефимија. 

У то време настају још два њена записа. Религиозна песма у прози Запис на Хиландарској завеси у којој се обраћа Христу и која је извезена на свиленој завеси за двери у манастиру Хиландару. Други и најпознатији њен запис је Похвала кнезу Лазару из 1402. године. По свом личном тону, топлини и непосредности, заједно са Тугом за јединчетом, ова похвала се издваја међу свим осталим делима српске средњовековне књижевности.  Похвала је извезена позлаћеном сребрном жицом у двадесет шест редова на црвеној свили за покров на ћивоту кнеза Лазара. Покров се данас налази у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Након величања личности кнеза Лазара следи део написан у духу молитве. Песникиња га моли за помоћ његовим синовима и свима који им служе, а који пролазе кроз многе невоље и страдања. 

„Преклони колена пред господом који те је венчао (венцем мучеништва),
моли да вазљубљена ти чеда проводе богоугодно многолетан живот у добру,
моли да православна вера хришћанска неоскудно стоји у отачаству твоме /.../“ 

Везући речи у тишини манастира, Јефимија је везла своја осећања, своју побожност,  сав немир своје душе, искреност и љубав свог срца, скрушеност свог бића пред величином кнеза Лазара. 

Поред свог песничког умећа, Јефимија је у Похвали показала и везиљско умеће у коме је постигла склад боја,  симетричност слова, као и линија и шара на рубовима свиле. 

Прошли су векови, како каже М. Ракић, а личност и дело ове монахиње и песникиње били су и остаће инспирација многим уметницима. Од 1971. године у Трстенику, у манастиру Љубостиња се сваке године одржава културно-духовна манифестација Јефимијини дани. Из политичких разлога је била укинута 1973, а обновљена је 1991. године. 

Народ који је у својој далекој прошлости имао овакву владарку и песникињу не сме никад и ни пред ким да сагиње главу. Не сме да дозволи да време и заборав избришу све оно по чему зна ко је, а све док то зна, биће наде за његов опстанак.

„Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некада грца,

И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,“

(Милан Ракић, Јефимија)

 

Аутор текста: Абелина Величковић Шућур, професор српског језика и књижевности