„Путовање и промена места дају нову снагу вашем уму.“ (Сенека)
Широких видика, богатог искуства, самостална, храбра, отвореног и космополитског духа; говорила је неколико језика, на француском је чак писала поезију. Рођена је у угледној породици 1862. године у Крушевцу, а умрла 1945. године у Београду.
Образовање јој је било успорено због повреде ока у једанаестој години, али упорност и љубав према књигама, које је кришом читала од родитеља јер јој је напрезање било забрањено, превазишли су све препреке.
Након удаје 1881. године сели се у Ниш који је у њој пробудио љубав према оријенталном Истоку због чега почиње да учи и турски језик.
Убрзо објављује своју прву збирку песама под називом „Јеленине песме“ и тиме скреће пажњу на себе, тим пре што нико до тада није писао такве песме, а посебно жена. То су песме прожете женственошћу и еротизмом. Песме у којима се жена бори за своју љубав, за своја осећања. У малој средини, као што је био Ниш, то је био повод да људи почну да измишљају разне приче о њеном животу, као на пример, да је побегла из турског харема.
Књига из 1897. године „Писма из Ниша о харемима“ настала је као плод њене велике жеље да се упозна са животом муслимаских жена. Иначе, њена дела су посвећена једној доминантној теми: жени, њеном положају у друштву и породици, њеним осећањима. У прозним делима она истиче зачуђеност пред очигледном неправдом над женским делом човечанства.
Вештином пажљивог посматрача описује детаље из муслиманског живота. Истим жаром, и са готово истим интересовањем писала је о Американкама и њиховом начину живота.
„Од свих жена с којима сам се у туђини дружила, највише ме интересују Туркиње и Американке,“ изјавила је једном приликом.
Она је написала први српски путопис о Америци - „Нови свет или У Америци годину дана“ (1919).
Јелена је највише писала путописну прозу која ју је и прославила. Говорила је да се осећала живом једино на путовањима. Она је суштину живота проналазила у упознавању других земаља, култура, људи... Пропутовала је Европу, Азију, Северну Америку и Северну Африку. Објавила је „Писма из Солуна“, „Писма из Мисира“, „Седам мора и три океана“ (у две књиге), разне приповетке и роман „Нове“.
У својој 64. години, 1926. године, иако нарушеног здравља, креће на своје најдуже путовање – на Блиски и Далеки исток, у Египат, Палестину, Сирију, Либан, Свету земљу, Јерусалим, Дамаск, Бејрут; одлази у Индију, Јапан, Кину, Цејлон, на Хималаје.
Индија јој је била најближа срцу– њој се чинило као да је у Индији некада живела; о овој земљи су јој многи причали, али сви они нису је видели онакву каква она заиста јесте. Сусрет са чувеним индијским песником Рабиндрантом Тагором заузима посебно место друге књиге њене путописне прозе „Седам мора и три океана“. Иако је трајао само неколико минута, због Тагорине болести, за њу је био од изузетног значаја. Песник ју је примио јер је знао да долази из далеке земље, из Србије, „јер великој Индији импонује мала Србија; а њу узимају као идеал за остварење својих идеала“ - то је ослобођење од колонизатора, од поробљивача.
Дешавало се и то да, не познајући добро туђе обичаје, често буде у заблуди и погрешно схвати нечије понашање. Многе ствари је доживљавала и лично:
„У туђим земљама, међу туђим људима, где ме нико не познаје, на мене такво расположење често наилази: све се бојим да се не понизим, или да ме не понизе.“ (ДИМИТРИЈЕВИЋ 1928:27).
Због своје велике страсти према путовањима многи су јој оспоравали патриотизам. Наша светска путница била је космополита у души, али то не значи да није волела своју земљу. Путујући по другим земљама, може се рећи да је боље упознавала своју домовину. Понекад је само била врло критична јер се борила против ксенофобије и разних предрасуда свог народа. Била је отвореног ума и такав њен дух је био у потпуном сагласју са њеним патриотизмом. Она је желела да њена земља напредује, да се културно развија и да се што више српских жена образује.
Јелена је за свој рад одликована Орденом Светог Саве. Нажалост, 1945. године, када је преминула, на њеној сахрани готово никог није било. Оно што је најчудније, сахрана је обављена два сата пре него што је била најављена.
Делила је судбину многих наших књижевница – била је неправедно заборављена. Ипак, почетком 21. века, тачније 2011. године, поново се враћа у жижу интересовања кроз романсирану биографију „Моја драга Јелена“ нишке књижевнице Иванке Косанић. Данас се њено име равноправно ставља уз Љубомира Ненадовића, Јована Дучића, Исидору Секулић, Растка Петровића, Милоша Црњанског и других наших путописаца.
Исидора Секулић је написала да Јелена није била само путник по нагону, него и путописац по нагону – она је тражила одговоре, пажљиво гледала и слушала и све то је морала и да запише.
Текст написала Абелина Величковић Шућур, професор српског језика и књижевности