Као што је било речи, стрес и исходи стреса нису директно повезани. Eфекти стреса су
посредовани превладавајућим понашањима тј. медијаторима стреса.
СТРЕСОР ---> СТРЕС ---> ПРОЦЕС ПРЕВЛАДАВАЊА ---> ИСХОД
Ранија схватања су на процес превладавања гледала као на црту личности. Међутим, са
даљим истраживањима превладавање почиње да се посматра као један динамичан процес који
се мења током времена у складу са објективним захтевима и субјективном проценом
ситуације (Зотовић, 2004).
Све је ово једно теоријско објашњење, али за само разумевање потребно је објаснити
механизме превладавања као дела процеса превладавања, а који су, као што ћемо видети, лако
препознатљиви када се о њима говори језиком примера.
Размотримо следећу ситуацију.
Особа одлучује да, након завршене Средње музичке школе, настави едукацију на Музичкој
академији. Припрема пријемног испита, његово полагање као и исход самог полагања, могу
представљати стресор и постоји могућност да ће неким особама он бити преплављујућ, те
самим тим довести до стреса. Таква ситуација даље покреће процес превладавања који зависи,
између осталог, и од објективних захтева и од субјективне процене ситуације.
Овом приликом биће речи о механизмима превладавања на начин како их је у свом
инструменту (Coping Responses Inventory: CRI from Adults) разврстао Мооs (1993).
Аутор говори о:
1. Превладавању активним приступом проблему и
2. Превладавању избегавањем
(Напоменула бих, пре даљег читања, да реч когнитивно потиче од речи когниција и представља
општи појам који обухвата различите сазнајне функције, механизме и процесе: опажање,
мишљење, памћење, закључивање, разумевање, имагинацију, увиђање, освешћење итд.
(Требјешанин, 2004))
1. Превладавање активним приступом проблему
1.1. Логичка анализа и ментална припрема представља скуп механизама превладавања
којима је могуће "разложити" наизглед преплављујући проблем на мање делове како би особа
могла лакше њима управљати (Moos i Schaefer, 1986). Ови механизми се најчешће користе у
ситуацијама потпуно страним искуству особе (Влајковић, 2005). Као што је на пример
припрема и полагање пријемног испита, првог испита на факултету и сл.
Дакле, особа из претходног примера ће, узевши све у обзир (време до полагања, радне навике,
увежбаност, захтеве пријемног испита...) рашчланити преплављујући проблем на делове са
којима може лакше изаћи на крај.
1.2. Когнитивно редефинисање (позитивна поновна процена) обухвата когнитивне
стратегије помоћу којих особа прихвата реалност ситуације, али је реструктуира како би у њој
нашла нешто повољно (Влајковић, 2005).
Тако на пример ако особа не успе да положи пријемни испит у првом уписном року може рећи
како је у целој тој ситуацији добро то што ће имати још мало времена да боље увежба
композиције за следећи уписни рок.
1.3. Тражење информација и подршке односи се на сет вештина за прикупљање информација
о догађају који је изазвао кризу, алтернативним могућностима за акцију као и њиховим
могућим исходима (Moos i Schaefer, 1986). Прикупљајући информације о догађају и учећи о
њему, особа покушава да поврати и ојача контролу над угрожавајућим догађајем.
У поменутом случају, особа прикупља информације у вези са пријемним испитом: захтевима
чланова испитне комисије, начином испитивања, на шта треба посебно обратити пажњу итд.
Повезана група вештина превладавања односи се на способности да се нађе подршка и
охрабрење од чланова породице, пријатеља и других особа у заједници.
На пример, може постојати потреба за додатним часовима од стране професора који ће помоћи
у припреми пријемног испита и оснаживању особе за наступ пред испитном комисијом.
Не треба изгубити из вида, да овакав облик помоћи може бити драгоцен извор снаге током
суочавања, али особа мора изаћи на крај са тензијом између тражења утехе и жеље да задржи
ослонац у себи (Moos i Schaefer, 1986).
1.4. Решавање проблема представља групу механизама који се односе на конкретне акције
које се могу спровести у циљу отклањања проблема тј. извора стреса. У основи избора ових
механизама превладавања је покушај контроле над ситуацијом, јачање самопоштовања и
осећања компетентности (Влајковић, 2005).
Особа, будући да је узела све параметре у обзир, благовремено прави конкретан и реалан план
припреме пријемног испита кога ће се доследно придржавати.
2. Превладавање избегавањем
2.1. Когнитивно избегавање представља категорију механизама која укључује низ понашања
чији је циљ негирање/минимизирање озбиљности стреса. (Moos i Schaefer, 1986) Она могу бити
усмерена на узрок стреса (нпр. особа одбија да призна како јој је веома важно да упише
факултет...) и на последице стреса (нпр. ублажено/негирано осећање након сазнања особе да ће
морати да паузира годину због неуспеха на пријемном испиту...).
2.2. Прихватање/резигнација се односи на излажење на крај са ситуацијом кроз њено
прихватање онакве каква она јесте (Moos i Schaefer, 1986). Прихватање је на свесном плану и
често се јавља са когнитивним избегавањем и порицањем (Влајковић, 2005). Тако, особа може
рећи: "Шта је ту је. Дала сам све од себе. Не могу ништа више да урадим."
2.3. Тражење алтернативних награда представља вештине које укључују покушаје да се
превазиђе тежак и непријатан догађај и то помоћу мењања сопствених активности и стварања
нових извора задовољставa (Moos i Schaefer, 1986). Пример за овај механизам превладавања би
био усмеравање енергије особе и на друге активности након неуспеха на пријемном испиту,
као што је нпр. уписивање курса страног језика, волонтирање у некој организацији,
учлањивање у планинарско друштво, рекреација итд.
2.4. Eмоционално пражњење обухвата разнородни сет реакција које укључују отворено
вентилирање властитих емоција беса и очаја кроз: плакање, вриштање, "acting out", затим
непоштовање социјалних норми, понашања која привремено смањују напетост (појачано
пијење, пушење, неконтролисано узимање хране, узимање анксиолитика и других лекова итд.),
али и кроз коришћење шала и хумора као помоћ у ублажавању константне напетости (Moos i
Schaefer, 1986). Често се механизми ове групе користе у комбинацији са вештинама
емоционалне регулације, тако да особе које користе ове механизме осцилују између
емоционалне контроле и емоционалних излива (Влајковић, 2005).
Написала: Лепа Марковић