Иако спада у најзначајније књижевнике српског реализма и сматра се творцем психолошке приповетке, већи део живота и рада Лаза Лазаревић посветио је лекарској пракси и медицинској науци и један је од првих српских неуролога и психијатара. Остао је упамћен као личност која је својим стваралаштвом и радом допринела развоју не само српске књижевности, већ и напретку у области медицине.
Родом је из Шапца, где је завршио основну школу и гимназију. Одрастао је у патријархалној трговачкој породици уз три сестре и мајку пошто је рано остао без оца. Студирао је на Правном факултету Велике школе у Београду, а захваљујући државној стипендији уписао је студије медицине у Берлину. Студије прекида и враћа се у Србију за време Српско - турског рата (1876 -1878) у којем је учествовао као лекарски помоћник и био одликован сребрном медаљом за ревносну службу. По завршетку рата вратио се у Берлин како би завршио студије, а каријеру гради у Београду где је постављен за лекара Београдског округа. 1881. године постао је први лекар Опште државне болнице . Од 1889. године ради и као дворски лекар краља Милана Обреновића, али и даље је лечио и обилазио своје пацијенте и на сваки начин им помагао. Због посвећености лекарском позиву и пружања помоћи сиромашнима звали су га “сиротињска мајка”. У тадашњој Србији опустошеној ратовима представљало је прави подвиг бављење овом праксом и науком. Био је наш први психијатар и оснивач психијатријске болничке установе. Основао је прву геријатријску болницу у Београду, а на његову иницијативу организована је Велика резервна болница у Нишу за време Српско - бугарског рата 1885. године. Говорио о потреби за увођењем редовне вакцинације која би била законски регулисана. У научном раду био је усмерен на проучавање нервних и психијатријских обољења, а најзначајнији његов допринос односи са на дијагностику обољења ишијасног нерва. Објавио је 72 научна рада.
Књижевним стваралаштвом бавио се још током студија. Објавио је свега 9 приповедака. Прва приповетка штампана је 1879. године у престижном књижевном часопису “Српска зора” под називом “Први пут с оцем на јутрење” чији је првобитни наслов био “Звона са цркве у Н”. За живота објавио је приповетке “Школска икона” (1880), „У добри час хајдуци!“ (1880), „На бунару“(1881), „Вертер“ (1881), „Све ће то народ позлатити“ (1881), „Ветар“ (1889) и „Он зна све“ (1890). Приповетке је објављивао је у часопису “Отаџбина” које је уређивао тадашњи водећи лекар, председник владе и његов кум Владан Ђорђевић. Издао је једну књигу приповедака 1886. године под називом “Шест приповедака”. Приповетка „Швабица“ објављена је седам година након пишчеве смрти 1898. године у књизи „Приповетке Лазе К. Лазаревића“ коју је приредио Љубомир Јовановић, због аутобиографских елемената на којима је заснована.
Усмеривши тежиште на унутрашњи свет човека, дубоком психолошком анализом личности које приказује, уздигао је српску приповетку у ранг европског модерног приповедања. Његове тематске преокупације су психолошко стање ликова, њихова интимна исповест, правда и морал, сукоб традиционалних и модерних друштвених вредности.
Брзо је стекао књижевну славу а због начина и стила писања називан је и “српски Тургењев”. Иако се школовао у иностранству није се одрекао традиционалних вредности патријархалне породице и то схватање уткао је у своје приповетке. Почетком 1888.године изабран је за сталног члана Српске академије наука због доприноса српској књижевности.
Лаза Лазаревић био је лекар, писац, преводилац, научник али пре свега хуманиста и родољуб који је због скромности и посвећености позиву био миљеник средине у времену у којем је живео.
Преминуо у јануару 1891. године у Београду, у 39. години живота након битке са туберкулозом, која је у то доба била још увек неизлечива болест.
Написала: Јелена Богдановић, професор српског језика и књижевности