Објављено: 11.02.2024

СРПКИЊА

У мени се крсти Српкиња она

што је крстећи се, из кецеље

давала јабуке, недозреле Петровке

ратницима поред пута

онда, кад је заћутала земља,

а видовданска поља једра и жута

правила ореол равници

онда, кад је небо одузело лет свакој птици.

Над Косовом, земљом малог народа, Срба

пресечена у плетиву песме

тада је умрла врба, од јеке црвене реке

што промени своју тиркизну боју.

У мени се крсти Српкиња

што неда веру ни српску земљу своју.

О, давно беше часни кнеже,

а све што је српско и даље веже

одбрамбени поклич тај, у освит зоре на Видовдан.

Седам векова рађа земља

натопљена крвљу косовског боја

та земља, што кажу да сада више није моја!

А Српкиња у мени, моја преткиња

сељанка и племкиња се седам векова моли

доји, ћирилицом пише и чека кише

и Лазаревих очију да се спусте

на Косово, земљу малог народа, Срба

истину да залију и вреже којим се Српство веже.

Да оплоде метохијско грожђе и отопе робовско гвожђе

са чланака српске деце!

Да сперу велмошко блато и врате Србима од Бога дато!

Седам векова у мени Српкиња,

моја преткиња, сељанка и племкиња чека

да велике олује као просветљење

кроз прекор предака донесу глас. И спас!

Да нам на метохијска гробља на задушнице

не долазе више само птице, без цвећа и свећа

седам векова у мени Српкиња

моја преткиња, сељанка и племкиња моли. И сад

у крсту да се споји снага неба

и малог народа, Срба

па да не умре више ни једна врба од јеке црвене реке

и да се спере свo ово блато

и врати Србима од Бога дато!

О, давно беше часни кнеже

а све што је српско и даље веже

одбрамбени поклич тај. У освит зоре на Видовдан.

 

Јасмина Јанковић

књижевница и песникиња

26/27. јун 2012. године

Београд