Објављено: 06.04.2024

Захвалност је... сама по себи захвална. Захвално је бити захвалан. Захваљујем се “сваког дана из почетка ко да јуче није било!” Снежана Дабовић

Од давнина филозофи и други мудраци наглашавају важност показивања захвалности како за очување здравља и виталности појединца тако и друштва у целини. 

Али пре даљег разматрања, запитајмо се да ли смо заиста захвални или само мислимо да јесмо? Да ли смо увек захвални? Или нам је можда тешко да то будемо када се нађемо у изазовним периодима?

Како дефинишемо захвалност?

Као ОСЕЋАЈ који се у нама јавља кад схватимо да смо од некога добили нешто добро. 

Она има три компоненте (Ријавец и Миљковић, 2009):

- угодан осећај уважавања некога или нечега;

- добре жеље усмерене према тој особи, односно, ствари или догађају;

- тенденција да због тога и сами учинимо нешто позитивно, за узврат, или нас то подстакне на неку другу добру акцију.

Martin Seligman, отац позитивне психологије, каже: "Као професору, ово ми се не свиђа, али церебралне врлине - радозналост, љубав према учењу - слабије су везане за срећу од међуљудских врлина попут љубазности, захвалности и способности да се воли."

Истраживања такође показују да су особе које су тврдиле да живе радосним животом управо ту радост приписивале АКТИВНОМ ПРАКТИКОВАЊУ захвалности (Brown, 2013).

Дакле, није довољно имати СТАВ ЗАХВАЛНОСТИ јер то не подразумева да ће се људи увек понашати у складу са својим ставом. Кључна реч је ПРИМЕНА, тачније ИСТРАЈНОСТ у тој примени. Управо то је оно што ће нам олакшати да и у тешким тренуцима нађемо нешто на чему можемо бити захвални. Макар то била и не тако пријатна лекција којој нас живот учи.

Укратко, захвалност без праксе била би попут вере без дела. Не би била жива (Brown, 2013).

Свакако да је добро, на самом почетку, имати став захвалности који можемо, уз одговарајуће технике, развити док не прерасте у наш свакодневни унутрашњи осећај.

Како изгледа примена захвалности?

Напомена: немојте да вас завара једноставност ових вежби. Често су решења врло лака и налазе нам се на дохват руке. Још једном, важна је истрајност у примени.

Дакле, многи људи уз молитву захваљују, освешћују све оно што се подразумева или узима здраво за готово, те свакодневне "обичне" тренутке који им доносе радост, а што су заправо благослови у њиховим животима за које други људи моле. 

Постоје и они који када се нађу у стресним, претрпаним данима, умеју да застану и кажу: "Захвалан/на сам на..."

Можда је лакше, док смо још на почетку, водити дневник захвалности. 

Напишимо, свакога дана, неколико ствари на којима смо захвални. Написане речи имају моћ. Временом ће наш списак постати дужи. Проверите.

Неко је једном рекао: "Ако сте несрећни због свега што желите а немате, мислите на све што не желите а немате!" Све има своју добру страну. Можемо и тако почети.

Потражимо креативне начине. Један од њих је украшавање тегле за чување порука захвалности које ћемо убацивати свакога дана.

Психолози др Мајда Ријавец и др Дубравка Миљковић у својој књизи "Ко су добри људи?"(2009) предлажу следећу интересантну вежбу.

"Размислите о људима који вас окружују - родитељи, пријатељи, учитељи, тренери, колеге, комшије... који су према вама били посебно љубазни и драги, али никада нису чули да сте им због тога захвални. Некоме од њих напишите писмо захвалности: конкретно опишите шта је то што су учинили за вас и како је то утицало на ваш живот. Реците им шта радите сада и колико их се често сетите. (Тек кад напишете писмо, размишљајте о томе хоћете ли га уручити или нећете. Наш је савет: свакако то учините!)”

И на крају, имајте у виду да: "Осећати захвалност, а не изразити је једнако је као да умотате поклон и не дарујете га." (Zig Ziglar, 2002)

 

 Написала:

Лепа Марковић

дипл. психолог